Полазак дјетета у вртић
Полазак дјетета у вртић велики је корак како за дијете тако и за родитеље. Његов, до тада, ограничени свијет на породицу и ужи круг људи, сад се шири на нову средину, нове одрасле непознате особе, много вршњака и дјелимично измијењен дневни режим. Због свега тога, дијете би требало да крене у вртић када је за то спремно, а то је најчешће око 3. године живота.
Тада се код дјеце јавља природна потреба да прошири своје социјалне видике.
Један од основних педагошких разлога за похађање предшколске установе је могућност боравка у заједници вршњака, који је изузетно значајан за социјализацију и даљи општи развој дјетета.
Међутим, с обзиром на то да се ради о значајној промјени у дотадашњем животу, сасвим је природно што дјеца на њу реагују. Ове реакције углавном зависе од личности самог дјетета: нека дјеца с радошћу и нестрпљењем долазе међу нове другаре и лако се навикавају на нову ситуацију, код многих се јављају мање тешкоће које се превазилазе послије извјесног периода, док су ријетки они који никако не успијевају да прихвате одвајање од породице.
Адаптација зависи од потреба, мотива и зрелости појединца, од положаја самог дјетета у породици, односа у породици, од здравља дјетета, дотадашњег искуства са вршњацима, одвајањем итд.
У периоду адаптације дијете полако проналази своје мјесто у групи. Дјеца се долазећи у нову групу често нађу у стању стреса, узнемире се и на разне начине протествују против промјене: одбијају храну, сан им је поремећен, јавља се регресивно понашање, агресија према другима и према себи, претјерано везивање за присутну одраслу особу или повлачење у себе.
Један од задатака установе састоји се у помагању дјеци да превазиђу тешкоће које проузрокује излазак из породичне средине, да успоставе одговарајући социоемоционални однос с васпитачем и укључе се у колектив вршњака.
Дјетету је потребно одређено вријеме да схвати да је у установи привремено и да његов растанак са родитељима није коначан, као и да превазиђе осјећање напуштености. Оно се у почетку осјећа усамљено, беспомоћно и уплашено, па је први задатак васпитача да дијете ослободи тих осјећања.
Поштовање позитивних навика које дијете доноси из породице, подржавање од стране родитеља и подржавање код куће свега оног што се ради у колективу у многоме ће помоћи у адаптацији, прилагођавању на живот у васпитној групи и новој средини.
Важно је да родитељи имају повјерење у вртић, јер ће њихов страх и неповјерење, ако их има, лако пренијети на дијете. Уколико су они мирни и оптимистични, уколико преносе утисак да је све у реду и да су срећни што им дијете креће у вртић, вјероватније је да ни оно неће правити велику драму у вези са тим. Важно је да родитељи покажу да су поносни што је дијете довољно велико да крене у вртић, да имају повјерења у себе као родитеље и у своје дијете да ће оно успјешно да преброди све што га чека и да ће са уживањем прихватити нова искуства, учење, игре и пријатеље.
Важно је да родитељи не лажу дијете у вези са тим када ће доћи по њега и да не одлазе ,,на превару,,без поздрава. Дијете ће их онда непрестано ишчекивати и неће бити отворено за оно што се дешава око њега у групи. Много је боље рећи дјетету да ће родитељ доћи послије посла, што је нпр. послије његовог ручка, или послије спавања. Дајте дјетету да понесе са собом у вртић свој ,,сигурни објекат,, (играчку, декицу исл.). вјероватно да се дијете неће бунити баш првог дана у вртићу, јер је тада још увијек фасцинирано новином, већ мало касније. Његово негодовање послије неког времена је уобичајено и нормално и представља само знак да је дијете здраво и везано за породицу. Некад је лакше да родитељ који иначе сваког дана одлази од куће, а најчешће је то отац, одводи дијете у вртић, јер је дијете навикло већ да се од њега одваја.
Уколико дијете послије неког времена не жели да иде у вртић, иако без проблема иде већ неколико мјесеци, то је знак да се није до краја адаптирало. Покушајте да сазнате разлоге због којих не жели више да иде. Уколико дијете има три и више година, вјероватно ће умјети да вам каже како се осјећа и шта га је навело на то да више не жели. Уколико је мало, или не умије да се не изрази, покушајте да то сазнате кроз игру, нпр. може се играти,,вртића,, с луткама, тако што сте ви једна васпитачица, а дијете друга, или неко дијете, или било који лик. Дјеци је ово уобичајен начин комуникације и лако ћете сазнати како се оно осјећа у вези са својим окружењем. У узрасту од 3. до 4. Године, дијете већ има неке своје обавезе, већ је у много чему самостално, има основне хигијенске навике, умије да среди своје играчке и сл. Дијете може да разумије да је вртић његова обавеза, као што је ваша обавеза да идете на посао.
Ако дијете не може да се адаптира дуже од неколико мјесеци, било би пожељно да се обратите стручњаку и затражите савјет како превазићи настали проблем.